IN MEMORIAM

проф. др Милорад Давидовић (18.02.1941. – 13.02.2021.)

Рођен 18.02.1941. у Агићима, општина Нови Град, Република Српска, Босна и Херцеговина. Дипломирао 1966. а диплому доктора физичких наука стекао 1978. године на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду.

Ванредни професор и научни савјетник Института за нуклеарне науке Винча. Радни вијек провео у Институту за нуклеарне науке Винча и Гоша институту у Београду.

Један од оснивача студија физике Универзитета у Бањој Луци у оквиру Филозофског факултета 1994. године и дугогодишњи гостујући наставник СП Физика Природно-математичког факултета Универзитета у Бањој Луци  на предметима: Обрада резултата мјерења, Методи мјерења и стандардизација, Физика материјала и Физика кондензованог стања материје.

Највећи човјек у историји студија физике у Бањој Луци зове се Милорад Давидовић. Он је на Институту за нуклеарне накуе Винча истраживао статичка и динамичка својства материје примјеном неутронског расејања. Имао је кључну улогу при покретању студија физике у Бањој Луци 1994. Остаће запамћен као човјек увијек спреман да се бори за опстанак и напредак тог студија.  Доносио је књиге и инструменте, настојао да ангажује што боље гостујуће професоре и организовао посјете наших студената физике најважнијим београдским институцијама.  У периоду 1994-1998 три пута сам повјеровао у сигурну пропаст нашег студија. Захваљујући Милораду Давидовићу нисам се предао. Предавао је предмете: обрада резултата мјерења, методи мјерења и стандардизација, физика материјала и физика кондензованог стања материје. 

Зоран Рајилић, Бања Лука, март 2021.

Збогом, Давиде!

У „Винчу“ сам дошао у пролеће 1991, када сам се запослио у Лабораторији за физику чврстог стања и радијациону хемију „Гама“. Из разлога о којима приправнику нико није хтео да говори, Лабораторија је управо прошла кроз реорганизацију – што је пристојан израз за потпуну поделу – у којој се петнаестак физичара младе и средње генерације одвојило и преселило у канцеларије и лабораторије тек изграђене модерне зграде, док су троје најискуснијих и најугледнијих физичара остали у старој реакторској згради. Тако сам ја почео да радим са троје колега од којих сам био много млађи,  и који су према мени имали готово родитељски однос. Др Бранка Бабић Стојић је била мој ментор и непосредни руководилац; њен супруг, др Миодраг „Мића“ Стојић је био генерални директор Института кога сам ретко сретао, а трећи физичар је био њихов венчани кум, др Милорад Давидовић – Давид, руководилац пројекта на коме смо сви били ангажовани.

Одмерена и уздржана Бранка је била пореклом из Славонског Брода, и била је прави представник идеализоване слике средњоевропске систематичности и озбиљности. Од ње сам учио како се приступа експерименту и подацима, како се пишу научни радови, прати литература и планира истраживање. Давид, рођен са друге стране Саве у Агићима, био је по темпераменту сушта супротност Бранки: отворен, непосредан и ведар, опуштен и увек спреман за шалу, и на свој начин је брзо освојио моје поверење и поштовање. Следећих година сам поред њега учио о другој страни научне медаље, о науци као свету научника који су живи људи са својим сновима и жељама, са потребама и сујетама, о томе да су за сваки људски напор неопходни оданост, храброст и постојаност, те да због тога није увек пресудно знање, јер „нису сва слова у читанци“.

„Винча“ је у то време била успешан и престижан научни институт, а Давид је био један од експонената тог престижа, због којега смо желели да и сами постанемо део таквог живота. Септембра те године пошли смо на моју прву научну конференцију, и речено ми је да ћу путовати са Давидом. На паркингу Института се појавио са новим БМВ‑ом металик зелене боје, елегантно обучен, и са тада најмодернијим наочарима за сунце које су имале на себи сензор који би запиштао када се глава обори, да би спречио возача да задрема. Бескрајно заљубљен у науку, Давид је ипак био човек од овога света, и знао је да ужива у њему. Са нама су путовали професор Милеса Срећковић са ЕТФ у Београду и некадашњи директор Лабораторије за атомску физику у „Винчи“ Томислав Ненадовић. Конференција се одржавала у Скопљу, до кога се путовало 4-5 сати, али је њихов ведар и неусиљени разговор, који се кретао од организације Института и Универзитета, преко анегдота из Винче, па све до њихових специјализација у Француској, Немачкој и Шведској, за мене био откривање новог света у који сам тек улазио, и мислим да без обзира на своју причљивост, до Скопља нисам проговорио ни речи, као да гледам филм у биоскопу. Тако је било и у Давидовом кабинету, „пећини научних чуда“, у којем сам налазио на најмодерније приручнике из физике и математике, који су нам тада замењивали интернет, и где сам први пут видео многа „чуда технике“, какви су 80386 процесор, математички копроцесор, моћни преводиоци за програмски језик ФОРТАН, ласерски штампач и необични, али много корисни уређај за програмирање – компјутерски миш. Давид никада није за себе крио та „блага“, и ја сам од почетка добио кључ од његове канцеларије у којој сам провео половину времена у Винчи и написао магистарски и докторски рад, а на тој несебичној подршци сам му остао захвалан до данашњег дана. Касније сам, из фрагмената увек суздржаних прича других колега, сазнао да је Давид као директор Лабораторије у оквиру UNDP пројекта водио изградњу и претходне поменуте нове и модерне зграде лабораторије за физику у Винчи, али да су, када је посао приведен крају, сарадници за чију будућност градио тај простор, окренули леђа и одлучили да се одвоје из Лабораторије којом је управљао – као што већ често бива да они који нису нешто градили мисле да боље знају како се тиме управља. Давид никада није говорио о тим догађајима, и није имао горчине према некадашњим сарадницима, па ми је и у томе био велики учитељ: када ми се нешто слично десило двадесетак година касније, знао сам како се треба поставити.

Од Давида се и иначе могло научити много, ко је хтео да учи од њега.  Он није био човек који Вам говори шта треба да учите или који дели лекције, али није крио оно што ради. Учествовао је у много активности Института, Универзитета и министарстава, а ја сам, као сасвим млад истраживач, могао да прочитам и научим много о нашем послу помажући му да среди документе које је писао. Вештину писања на рачунару је савладао, али је његов начин коришћења текст процесора остао на нивоу коришћења напредне писаће машине, те је стално позивао млађе сараднике да му помогну. Шаљиво се жалио да ми млађи „кријемо испод руке“ како једном командом сређујемо огромне делове текста, и да због тога морамо да му стално помажемо. Истина је била да сам то радио са задовољством, јер ми је то била ексклузивна прилика да из прве руке сазнам, примера ради, мишљења свих чланова комисије за оцену акцелераторске инсталације „Тесла“, да унапред прочитам текст позива за пројекте Министарства науке, или да бележим казивања непосредних ученика чувеног акцидента из 1958. године, која је Давид скупљао у оквиру припрема за обележавање тог догађаја.

Према строгим научним критеријумима, Давид је био изузетно успешан научник. Када се, у оно време ратова и свеопште немаштине, 1993. године повела друштвена расправа о оправданости улагања у науку,  „Политика“ је по први пут објавила листу цитираности – утицајности – наших научника у свету, на којој је Давид био највише рангирани физичар из Србије. Своје најзначајније резултате је остварио након вишегодишњег усавршавања на КТХ Универзитету у Стокхолму, где се бавио применом неутронске дифракције на испитивање материјала у течном стању.

И мада се, без имало сумње, може устврдити да је у своје време био један од најзначајнијих српских истраживача у области физике, ја га пре свега памтим као организатора и покретача научног рада: Давид је био човек који је смишљао и водио пројекте, окупљао људе и организовао научне скупове, покретао и уређивао часописе и монографије, преговарао са министарствима и политичарима, повезивао универзитете, институте и привреду, мирио научне сујете и стварао истраживачке тимове. Овакав рад му је био могућ управо због његове комуникативности, благонаклоности и разумевања према људима: он је лично познавао сваког физичара ондашње Југославије. Са пуно истинског интересовања за друге, он их је знао као личности; када би ме упознавао са њима, увек би испричао неке детаље које су представљале њихову не-научну страну – ко лепо пева, ко је син познатог оца а ко супруга утицајног човека, где је ко рођен, ко има лепу вилу на мору, ко је заводник, а ко склон претеривању у причама о сопственим резултатима. Мене је, на пример, представљао речима: „Ево, видите, овај човек овде – јел’га видите – е он има једну најмању ћерку на свету“, јер је у некој прилици кратко ушао у мој стан и видео моју једногодишњу ћерку, која му је била силно симпатична зато што је била много млађа од деце других колега, и увек ме је питао за њу. Никада није завидео другима, а имао је разумевања за ситне људске слабости, које није много замерао. Уз искрене симпатије, свима нам је надевао његове посебне надимке којима нас је задиркивао. Због свега тога, у круговима колега у земљи и иностранству је имао велику популарност, па су чести гости у његовом кабинету биле угледне колеге, и сви су га прихватали за посредника при вођењу комплексних пројеката. Почевши од колега са „конкурентског“ Института за физику у Земуну, Љиљане Добросављевић и Милана Курепе, па професора са ПМФ Универзитета у Београду Сава Милошевића и Убавке Миоч, преко професора Универзитета у Новом Саду Дарка Капора и Марија Шкрињара, те професора других универзитета Србије, и наравно свих физичара Института „Винча“, код Давида су долазили, и са њим планирали рад, сви значајни српски физичари кондензоване материје оног времена. Давид је био носилац ведрог и конструктивног духа тих разговора, он је био извор самопоуздања и вере у успех. Није случајно што су њега најближе колеге толико волеле и поштовале: поред тога што је био венчани кум Мићи и Бранки, Давид је такође био венчани кум и колеги и професору Универзитета КТХ у Стокхолму Улфу Далборгу. Био је члан националних и међународних удружења физичара, и за све време санкција и међународне изолације у његову канцеларију је стизао часопис „Europhysics News“, и мада је често знао да буде горак на „велики свет“, увек је говорио „Нема терања ината са њима – ништа сами не значимо!“.

Наравно, Давид није био савршен човек или истраживач. Сећам се да се тешко сналазио са приправницима који су му били додељени на вођење и да су, углавном, брзо одлазили. Мислим да је разлог био у томе што му је мисао била пребрза, некако га је требало „хватати у лету“. Прихватао је много обавеза, и често је радио у временској стисци. Приликом поменуте конференције у Скопљу били смо смештени у истој соби, и изненадио сам се када је одбио да увече изађемо у хотелски бар са колегама, објашњавајући да треба да припреми уводно предавање за сутрашњу секцију. Потпуно запрепашћен, рекао сам му да смо Бранка и ја припремили слајдове два месеца раније, пре одласка на годишњи одмор. „Па да, сигуран сам“, насмејао се он, „јел’ знаш ти да ја куму Брану зовем ‘Шваба’? Зато што она ради све како треба – а ја сам ти, знаш, само Босанац!“, и мирно започео свој посао.

Упркос свој преданости свом послу, Давид је увек знао за границу између личног и професионалног живота. Породица и породичне вредности су за њега без икаквог компромиса били на првом месту. Иако је лични живот помињао само онолико колико је то потребно на послу, нама који смо радили у његовој близини није могла да промакне готово дечачка заљубљеност у супругу Милену и радост коју му је доносило одрастање њихових синова. Као млађем колеги, увек ми је скретао пажњу да породица мора да ми буде на првом месту и да љубав нема цену. У неком од многих кратких разговора које бисмо повели између сати усредсређеног читања и писања, ја сам некако поменуо дипломатију као интересантан позив. „Знаш како се тамо долази? Тако што си из дипломатске породице! Ја сам студирао са тако једном колегиницом која је била ћерка нашег амбасадора, и питам ја њу – како да постанем дипломата?! А она ће мени – ‘Ожени се са мном!“, и после једног значајног наклона главом, окренуо је поглед ка листу на коме је писао уз већ пригушен коментар „Не по ту цену.“ – као неко ко никада неће прихватити да има веће вредности од љубави. Давид је био човек који је био једноставно васпитан, са јасним ставовима о вредностима и обавезама. Зато је био срећан човек, који је у свакој ситуацији знао шта је исправно урадити и то чинио. Мајци и родном крају је био потпуно одан, и у тешким ратним годинама деведесетих је ту оданост показивао на најбољи начин, чинећи добро у времену у коме добра није много било. Често је путовао Посавским коридором, неуморно помажући развој Универзитета у Бањој Луци и оснивање нових факултета, чврсто верујући да ће ратна времена проћи, а да ће знање онда бити неопходно. Та путовања нису била безбедна, и ретко ко се усуђивао да крене из Београда, па би понекад и сам завртео главом по повратку, описујући успутне догодовштине: „Ноћас пред зору само се испред нас појави на путу један и подиже пушку. Аутобус стаде, он уђе без речи и седе. Кад прође неко време, устаде, стаде код возача, овај заустави аутобус, отвори врата и онај само искочи. Да ти право кажем – не би ми свеједно кад сам га видео.“ Много се трудио да помогне запослење колега из тих крајева који би се нашли у Србији, и истински се секирао када би чуо да се неки од њих определио за Канаду. Није му тешко било да за свакога од њих моли и позива разне телефонске бројеве, користећи своје контакте на свим могућим местима, од „Магнохромовог“ института у Краљеву до хидроелектране у Зворнику. Са синовљевском љубављу и осмехом је причао о својој мајци која никако није пристајала да напусти своју кућу на линији раздвајања, већ је живела живот како је научила, примајући у своју кућу борце и кувајући им ручак кад је тако ситуација налагала, а деци у Београд је долазила само пред крај зиме, кад јој понестане дрва, а и то само док не отопли. Када се после њене смрти појавио у Винчи, иако је скривао своја осећања, видело се да у њему нема његове свакодневне веселости. У неспретној жељи да му кажем неку утешну реч, упитао сам за њене године, а он – који  је о свему што бих му рекао сигурно већ много пута размишљао – ми је одговорио „Осамдесет једну, али – родитељ умире само једном.“, пригушеним гласом одајући сву тугу сина који је давно напустио вољени дом полазећи за изазовима којима његов дух није могао да одоли.

Године проведене крај Давида су за мене биле велика школа. Растали смо се у јесен 1997, када сам, стављајући породицу на прво место, напустио Институт и људе које сам волео. У годинама које су уследиле био сам наставник и истраживач на универзитетима у земљи и иностранству, а посебно сам се бавио обнављањем и развојем научних капацитета у нашој земљи. Водио сам различите пројекте и учествовао у њима, безброј пута понављајући Давидове мантре као „Боље да се договарамо као трговци, па да радимо као људи, него да се договарамо као људи, а да радимо као трговци“, које су ми, као и њему, служиле као једноставна и исправна правила живота. Са годинама ми се чинило да код себе видим све више његових особина. Почео сам да се сећам како би се, усред радног дана, Давид увалио у своју фотељу и рекао ми, скидајући наочари: „Мали, ја ћу сада да одремам једно петнаест минута. А ти – јављај се на телефон, и ко год да ме тражи у следећих четврт часа – а ти реци ‘Он је отишао у Мексико. Разумеш – у Мексико!’ Тако да кажеш.“

Након мог одласка из Винче сретали смо се ретко, и ја никада нисам био свестан његовог старења. Приликом једног сусрета ми је рекао да је морао да пређе у Институт „Гоша“ до пензије. Не могу да замислим како је то могло да се деси, јер је у Винчи провео скоро цео свој радни век, градећи Институт и Лабораторију „Гама“ са истинском љубављу. Сигуран сам да међу онима који су се потрудили да он оде из Института нема никога ко има такав стваралачки замах и људске квалитете као Давид, јер се такви људи данас све ређе срећу. Можда је Давид и направио неку грешку, али знам са сигурношћу да је заслужио да му Институт ода дубоку пошту, и ја осећам олакшање што Универзитет у Бањој Луци није заборавио све његове напоре и одани рад. Исто сам тако сигуран да је о Давиду у Винчи требало да пише неко ко је са њим провео деценије, а не само шест година као ја. Надам се, међутим, да је до краја живота уживао у љубави своје породице која му је била најважнија на свету. Ако је тако, онда Давидова прича о старцу и мору има срећан крај.

Деценије су прошле, ја данас имам оне године које је имао Давид када смо се растали, а „најмања ћерка на свету“ је постала наставник Универзитета у Београду. Ипак, кад се кроз године врати сећање на Давида, видим га како у  пуној снази иде кроз Институт шалећи се са свима около, и чујем његов глас како ми се – угледавши приправника који полази на свој почетни задатак – по први пут обраћа са јаким босанским нагласком „Шта то радиш? О види га народе! ‘Ода! ‘Ода сам!“.

Збогом Давиде. И ако ме ико пита – не брини – рећи ћу да си заувек отишао у Мексико. Тако ћу им рећи.

др Златан Шошкић, редовни професор Факултета за машинство и грађевинарство у Краљеву Универзитета у Крагујевцу, март 2021.