IN MEMORIAM

prof. dr Milorad Davidović (18.02.1941. – 13.02.2021.)

Rođen 18.02.1941. u Agićima, opština Novi Grad, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina. Diplomirao 1966. a diplomu doktora fizičkih nauka stekao 1978. godine na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Vanredni profesor i naučni savjetnik Instituta za nuklearne nauke Vinča. Radni vijek proveo u Institutu za nuklearne nauke Vinčai Goša institutu u Beogradu.

Jedan od osnivača studija fizike Univerziteta u Banjoj Luci u okviru Filozofskog fakulteta 1994. godine i dugogodišnji gostujući nastavnik SP Fizika Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Banjoj Luci  na predmetima: Obrada rezultata mjerenja, Metodi mjerenja i standardizacija, Fizika materijala i Fizika kondenzovanog stanja materije.

Najveći čovjek u istoriji studija fizike u Banjoj Luci zove se Milorad Davidović. On je na Institutu za nuklearne nakue Vinča istraživao statička i dinamička svojstva materije primjenom neutronskog rasejanja. Imao je ključnu ulogu pri pokretanju studija fizike u Banjoj Luci 1994. Ostaće zapamćen kao čovjek uvijek spreman da se bori za opstanak i napredak tog studija.  Donosio je knjige i instrumente, nastojao da angažuje što bolje gostujuće profesore i organizovao posjete naših studenata fizike najvažnijim beogradskim institucijama.  U periodu 1994-1998 tri puta sam povjerovao u sigurnu propast našeg studija. Zahvaljujući Miloradu Davidoviću nisam se predao. Predavao je predmete: obrada rezultata mjerenja, metodi mjerenja i standardizacija, fizika materijala i fizika kondenzovanog stanja materije. 

Zoran Rajilić, Banja Luka, mart 2021.

Zbogom, Davide!

U „Vinču“ sam došao u proleće 1991, kada sam se zaposlio u Laboratoriji za fiziku čvrstog stanja i radijacionu hemiju „Gama“. Iz razloga o kojima pripravniku niko nije hteo da govori, Laboratorija je upravo prošla kroz reorganizaciju – što je pristojan izraz za potpunu podelu – u kojoj se petnaestak fizičara mlade i srednje generacije odvojilo i preselilo u kancelarije i laboratorije tek izgrađene moderne zgrade, dok su troje najiskusnijih i najuglednijih fizičara ostali u staroj reaktorskoj zgradi. Tako sam ja počeo da radim sa troje kolega od kojih sam bio mnogo mlađi,  i koji su prema meni imali gotovo roditeljski odnos. Dr Branka Babić Stojić je bila moj mentor i neposredni rukovodilac; njen suprug, dr Miodrag „Mića“ Stojić je bio generalni direktor Instituta koga sam retko sretao, a treći fizičar je bio njihov venčani kum, dr Milorad Davidović – David, rukovodilac projekta na kome smo svi bili angažovani.

Odmerena i uzdržana Branka je bila poreklom iz Slavonskog Broda, i bila je pravi predstavnik idealizovane slike srednjoevropske sistematičnosti i ozbiljnosti. Od nje sam učio kako se pristupa eksperimentu i podacima, kako se pišu naučni radovi, prati literatura i planira istraživanje. David, rođen sa druge strane Save u Agićima, bio je po temperamentu sušta suprotnost Branki: otvoren, neposredan i vedar, opušten i uvek spreman za šalu, i na svoj način je brzo osvojio moje poverenje i poštovanje. Sledećih godina sam pored njega učio o drugoj strani naučne medalje, o nauci kao svetu naučnika koji su živi ljudi sa svojim snovima i željama, sa potrebama i sujetama, o tome da su za svaki ljudski napor neophodni odanost, hrabrost i postojanost, te da zbog toga nije uvek presudno znanje, jer „nisu sva slova u čitanci“.

„Vinča“ je u to vreme bila uspešan i prestižan naučni institut, a David je bio jedan od eksponenata tog prestiža, zbog kojega smo želeli da i sami postanemo deo takvog života. Septembra te godine pošli smo na moju prvu naučnu konferenciju, i rečeno mi je da ću putovati sa Davidom. Na parkingu Instituta se pojavio sa novim BMV‑om metalik zelene boje, elegantno obučen, i sa tada najmodernijim naočarima za sunce koje su imale na sebi senzor koji bi zapištao kada se glava obori, da bi sprečio vozača da zadrema. Beskrajno zaljubljen u nauku, David je ipak bio čovek od ovoga sveta, i znao je da uživa u njemu. Sa nama su putovali profesor Milesa Srećković sa ETF u Beogradu i nekadašnji direktor Laboratorije za atomsku fiziku u „Vinči“ Tomislav Nenadović. Konferencija se održavala u Skoplju, do koga se putovalo 4-5 sati, ali je njihov vedar i neusiljeni razgovor, koji se kretao od organizacije Instituta i Univerziteta, preko anegdota iz Vinče, pa sve do njihovih specijalizacija u Francuskoj, Nemačkoj i Švedskoj, za mene bio otkrivanje novog sveta u koji sam tek ulazio, i mislim da bez obzira na svoju pričljivost, do Skoplja nisam progovorio ni reči, kao da gledam film u bioskopu. Tako je bilo i u Davidovom kabinetu, „pećini naučnih čuda“, u kojem sam nalazio na najmodernije priručnike iz fizike i matematike, koji su nam tada zamenjivali internet, i gde sam prvi put video mnoga „čuda tehnike“, kakvi su 80386 procesor, matematički koprocesor, moćni prevodioci za programski jezik FORTAN, laserski štampač i neobični, ali mnogo korisni uređaj za programiranje – kompjuterski miš. David nikada nije za sebe krio ta „blaga“, i ja sam od početka dobio ključ od njegove kancelarije u kojoj sam proveo polovinu vremena u Vinči i napisao magistarski i doktorski rad, a na toj nesebičnoj podršci sam mu ostao zahvalan do današnjeg dana. Kasnije sam, iz fragmenata uvek suzdržanih priča drugih kolega, saznao da je David kao direktor Laboratorije u okviru UNDP projekta vodio izgradnju i prethodne pomenute nove i moderne zgrade laboratorije za fiziku u Vinči, ali da su, kada je posao priveden kraju, saradnici za čiju budućnost gradio taj prostor, okrenuli leđa i odlučili da se odvoje iz Laboratorije kojom je upravljao – kao što već često biva da oni koji nisu nešto gradili misle da bolje znaju kako se time upravlja. David nikada nije govorio o tim događajima, i nije imao gorčine prema nekadašnjim saradnicima, pa mi je i u tome bio veliki učitelj: kada mi se nešto slično desilo dvadesetak godina kasnije, znao sam kako se treba postaviti.

Od Davida se i inače moglo naučiti mnogo, ko je hteo da uči od njega.  On nije bio čovek koji Vam govori šta treba da učite ili koji deli lekcije, ali nije krio ono što radi. Učestvovao je u mnogo aktivnosti Instituta, Univerziteta i ministarstava, a ja sam, kao sasvim mlad istraživač, mogao da pročitam i naučim mnogo o našem poslu pomažući mu da sredi dokumente koje je pisao. Veštinu pisanja na računaru je savladao, ali je njegov način korišćenja tekst procesora ostao na nivou korišćenja napredne pisaće mašine, te je stalno pozivao mlađe saradnike da mu pomognu. Šaljivo se žalio da mi mlađi „krijemo ispod ruke“ kako jednom komandom sređujemo ogromne delove teksta, i da zbog toga moramo da mu stalno pomažemo. Istina je bila da sam to radio sa zadovoljstvom, jer mi je to bila ekskluzivna prilika da iz prve ruke saznam, primera radi, mišljenja svih članova komisije za ocenu akceleratorske instalacije „Tesla“, da unapred pročitam tekst poziva za projekte Ministarstva nauke, ili da beležim kazivanja neposrednih učenika čuvenog akcidenta iz 1958. godine, koja je David skupljao u okviru priprema za obeležavanje tog događaja.

Prema strogim naučnim kriterijumima, David je bio izuzetno uspešan naučnik. Kada se, u ono vreme ratova i sveopšte nemaštine, 1993. godine povela društvena rasprava o opravdanosti ulaganja u nauku,  „Politika“ je po prvi put objavila listu citiranosti – uticajnosti – naših naučnika u svetu, na kojoj je David bio najviše rangirani fizičar iz Srbije. Svoje najznačajnije rezultate je ostvario nakon višegodišnjeg usavršavanja na KTH Univerzitetu u Stokholmu, gde se bavio primenom neutronske difrakcije na ispitivanje materijala u tečnom stanju.

I mada se, bez imalo sumnje, može ustvrditi da je u svoje vreme bio jedan od najznačajnijih srpskih istraživača u oblasti fizike, ja ga pre svega pamtim kao organizatora i pokretača naučnog rada: David je bio čovek koji je smišljao i vodio projekte, okupljao ljude i organizovao naučne skupove, pokretao i uređivao časopise i monografije, pregovarao sa ministarstvima i političarima, povezivao univerzitete, institute i privredu, mirio naučne sujete i stvarao istraživačke timove. Ovakav rad mu je bio moguć upravo zbog njegove komunikativnosti, blagonaklonosti i razumevanja prema ljudima: on je lično poznavao svakog fizičara ondašnje Jugoslavije. Sa puno istinskog interesovanja za druge, on ih je znao kao ličnosti; kada bi me upoznavao sa njima, uvek bi ispričao neke detalje koje su predstavljale njihovu ne-naučnu stranu – ko lepo peva, ko je sin poznatog oca a ko supruga uticajnog čoveka, gde je ko rođen, ko ima lepu vilu na moru, ko je zavodnik, a ko sklon preterivanju u pričama o sopstvenim rezultatima. Mene je, na primer, predstavljao rečima: „Evo, vidite, ovaj čovek ovde – jel’ga vidite – e on ima jednu najmanju ćerku na svetu“, jer je u nekoj prilici kratko ušao u moj stan i video moju jednogodišnju ćerku, koja mu je bila silno simpatična zato što je bila mnogo mlađa od dece drugih kolega, i uvek me je pitao za nju. Nikada nije zavideo drugima, a imao je razumevanja za sitne ljudske slabosti, koje nije mnogo zamerao. Uz iskrene simpatije, svima nam je nadevao njegove posebne nadimke kojima nas je zadirkivao. Zbog svega toga, u krugovima kolega u zemlji i inostranstvu je imao veliku popularnost, pa su česti gosti u njegovom kabinetu bile ugledne kolege, i svi su ga prihvatali za posrednika pri vođenju kompleksnih projekata. Počevši od kolega sa „konkurentskog“ Instituta za fiziku u Zemunu, Ljiljane Dobrosavljević i Milana Kurepe, pa profesora sa PMF Univerziteta u Beogradu Sava Miloševića i Ubavke Mioč, preko profesora Univerziteta u Novom Sadu Darka Kapora i Marija Škrinjara, te profesora drugih univerziteta Srbije, i naravno svih fizičara Instituta „Vinča“, kod Davida su dolazili, i sa njim planirali rad, svi značajni srpski fizičari kondenzovane materije onog vremena. David je bio nosilac vedrog i konstruktivnog duha tih razgovora, on je bio izvor samopouzdanja i vere u uspeh. Nije slučajno što su njega najbliže kolege toliko volele i poštovale: pored toga što je bio venčani kum Mići i Branki, David je takođe bio venčani kum i kolegi i profesoru Univerziteta KTH u Stokholmu Ulfu Dalborgu. Bio je član nacionalnih i međunarodnih udruženja fizičara, i za sve vreme sankcija i međunarodne izolacije u njegovu kancelariju je stizao časopis „Europhysics News“, i mada je često znao da bude gorak na „veliki svet“, uvek je govorio „Nema teranja inata sa njima – ništa sami ne značimo!“.

Naravno, David nije bio savršen čovek ili istraživač. Sećam se da se teško snalazio sa pripravnicima koji su mu bili dodeljeni na vođenje i da su, uglavnom, brzo odlazili. Mislim da je razlog bio u tome što mu je misao bila prebrza, nekako ga je trebalo „hvatati u letu“. Prihvatao je mnogo obaveza, i često je radio u vremenskoj stisci. Prilikom pomenute konferencije u Skoplju bili smo smešteni u istoj sobi, i iznenadio sam se kada je odbio da uveče izađemo u hotelski bar sa kolegama, objašnjavajući da treba da pripremi uvodno predavanje za sutrašnju sekciju. Potpuno zaprepašćen, rekao sam mu da smo Branka i ja pripremili slajdove dva meseca ranije, pre odlaska na godišnji odmor. „Pa da, siguran sam“, nasmejao se on, „jel’ znaš ti da ja kumu Branu zovem ‘Švaba’? Zato što ona radi sve kako treba – a ja sam ti, znaš, samo Bosanac!“, i mirno započeo svoj posao.

Uprkos svoj predanosti svom poslu, David je uvek znao za granicu između ličnog i profesionalnog života. Porodica i porodične vrednosti su za njega bez ikakvog kompromisa bili na prvom mestu. Iako je lični život pominjao samo onoliko koliko je to potrebno na poslu, nama koji smo radili u njegovoj blizini nije mogla da promakne gotovo dečačka zaljubljenost u suprugu Milenu i radost koju mu je donosilo odrastanje njihovih sinova. Kao mlađem kolegi, uvek mi je skretao pažnju da porodica mora da mi bude na prvom mestu i da ljubav nema cenu. U nekom od mnogih kratkih razgovora koje bismo poveli između sati usredsređenog čitanja i pisanja, ja sam nekako pomenuo diplomatiju kao interesantan poziv. „Znaš kako se tamo dolazi? Tako što si iz diplomatske porodice! Ja sam studirao sa tako jednom koleginicom koja je bila ćerka našeg ambasadora, i pitam ja nju – kako da postanem diplomata?! A ona će meni – ‘Oženi se sa mnom!“, i posle jednog značajnog naklona glavom, okrenuo je pogled ka listu na kome je pisao uz već prigušen komentar „Ne po tu cenu.“ – kao neko ko nikada neće prihvatiti da ima veće vrednosti od ljubavi. David je bio čovek koji je bio jednostavno vaspitan, sa jasnim stavovima o vrednostima i obavezama. Zato je bio srećan čovek, koji je u svakoj situaciji znao šta je ispravno uraditi i to činio. Majci i rodnom kraju je bio potpuno odan, i u teškim ratnim godinama devedesetih je tu odanost pokazivao na najbolji način, čineći dobro u vremenu u kome dobra nije mnogo bilo. Često je putovao Posavskim koridorom, neumorno pomažući razvoj Univerziteta u Banjoj Luci i osnivanje novih fakulteta, čvrsto verujući da će ratna vremena proći, a da će znanje onda biti neophodno. Ta putovanja nisu bila bezbedna, i retko ko se usuđivao da krene iz Beograda, pa bi ponekad i sam zavrteo glavom po povratku, opisujući usputne dogodovštine: „Noćas pred zoru samo se ispred nas pojavi na putu jedan i podiže pušku. Autobus stade, on uđe bez reči i sede. Kad prođe neko vreme, ustade, stade kod vozača, ovaj zaustavi autobus, otvori vrata i onaj samo iskoči. Da ti pravo kažem – ne bi mi svejedno kad sam ga video.“ Mnogo se trudio da pomogne zaposlenje kolega iz tih krajeva koji bi se našli u Srbiji, i istinski se sekirao kada bi čuo da se neki od njih opredelio za Kanadu. Nije mu teško bilo da za svakoga od njih moli i poziva razne telefonske brojeve, koristeći svoje kontakte na svim mogućim mestima, od „Magnohromovog“ instituta u Kraljevu do hidroelektrane u Zvorniku. Sa sinovljevskom ljubavlju i osmehom je pričao o svojoj majci koja nikako nije pristajala da napusti svoju kuću na liniji razdvajanja, već je živela život kako je naučila, primajući u svoju kuću borce i kuvajući im ručak kad je tako situacija nalagala, a deci u Beograd je dolazila samo pred kraj zime, kad joj ponestane drva, a i to samo dok ne otopli. Kada se posle njene smrti pojavio u Vinči, iako je skrivao svoja osećanja, videlo se da u njemu nema njegove svakodnevne veselosti. U nespretnoj želji da mu kažem neku utešnu reč, upitao sam za njene godine, a on – koji  je o svemu što bih mu rekao sigurno već mnogo puta razmišljao – mi je odgovorio „Osamdeset jednu, ali – roditelj umire samo jednom.“, prigušenim glasom odajući svu tugu sina koji je davno napustio voljeni dom polazeći za izazovima kojima njegov duh nije mogao da odoli.

Godine provedene kraj Davida su za mene bile velika škola. Rastali smo se u jesen 1997, kada sam, stavljajući porodicu na prvo mesto, napustio Institut i ljude koje sam voleo. U godinama koje su usledile bio sam nastavnik i istraživač na univerzitetima u zemlji i inostranstvu, a posebno sam se bavio obnavljanjem i razvojem naučnih kapaciteta u našoj zemlji. Vodio sam različite projekte i učestvovao u njima, bezbroj puta ponavljajući Davidove mantre kao „Bolje da se dogovaramo kao trgovci, pa da radimo kao ljudi, nego da se dogovaramo kao ljudi, a da radimo kao trgovci“, koje su mi, kao i njemu, služile kao jednostavna i ispravna pravila života. Sa godinama mi se činilo da kod sebe vidim sve više njegovih osobina. Počeo sam da se sećam kako bi se, usred radnog dana, David uvalio u svoju fotelju i rekao mi, skidajući naočari: „Mali, ja ću sada da odremam jedno petnaest minuta. A ti – javljaj se na telefon, i ko god da me traži u sledećih četvrt časa – a ti reci ‘On je otišao u Meksiko. Razumeš – u Meksiko!’ Tako da kažeš.“

Nakon mog odlaska iz Vinče sretali smo se retko, i ja nikada nisam bio svestan njegovog starenja. Prilikom jednog susreta mi je rekao da je morao da pređe u Institut „Goša“ do penzije. Ne mogu da zamislim kako je to moglo da se desi, jer je u Vinči proveo skoro ceo svoj radni vek, gradeći Institut i Laboratoriju „Gama“ sa istinskom ljubavlju. Siguran sam da među onima koji su se potrudili da on ode iz Instituta nema nikoga ko ima takav stvaralački zamah i ljudske kvalitete kao David, jer se takvi ljudi danas sve ređe sreću. Možda je David i napravio neku grešku, ali znam sa sigurnošću da je zaslužio da mu Institut oda duboku poštu, i ja osećam olakšanje što Univerzitet u Banjoj Luci nije zaboravio sve njegove napore i odani rad. Isto sam tako siguran da je o Davidu u Vinči trebalo da piše neko ko je sa njim proveo decenije, a ne samo šest godina kao ja. Nadam se, međutim, da je do kraja života uživao u ljubavi svoje porodice koja mu je bila najvažnija na svetu. Ako je tako, onda Davidova priča o starcu i moru ima srećan kraj.

Decenije su prošle, ja danas imam one godine koje je imao David kada smo se rastali, a „najmanja ćerka na svetu“ je postala nastavnik Univerziteta u Beogradu. Ipak, kad se kroz godine vrati sećanje na Davida, vidim ga kako u  punoj snazi ide kroz Institut šaleći se sa svima okolo, i čujem njegov glas kako mi se – ugledavši pripravnika koji polazi na svoj početni zadatak – po prvi put obraća sa jakim bosanskim naglaskom „Šta to radiš? O vidi ga narode! ‘Oda! ‘Oda sam!“.

Zbogom Davide. I ako me iko pita – ne brini – reći ću da si zauvek otišao u Meksiko. Tako ću im reći.

dr Zlatan Šoškić, redovni profesor Fakulteta za mašinstvo i građevinarstvo u Kraljevu Univerziteta u Kragujevcu, mart 2021.